الشرح

Prenosi se da je Zejd b. Sabit, radijallahu 'anhu, Poslaniku, sallallahu 'alejhi ve sellem, učio suru En-Nedžm, i da Poslanik, sallallahu 'alejhi ve sellem, nije učinio sedždu, kada je Zejd proučio ajet nakon kojeg se čini sedžda. Ostavljanje sedžde u ovom stanju ne znači da se ona uvijek treba izostaviti, jer postoji mogućnost da je tada postojao razlog za njeno izostavljanje, tj. razlog kojim se željelo pojasniti da ju je dozvoljeno izostaviti, a ne da je treba izostaviti. Ovo je jedna od najvjerovatnijih mogućnosti, i to je stav imama Šafije i Ibn Hazma, jer da je sedžda bila obavezna, naredio bi mu sedždu, pa makar i kasnije.