الشرح

Poslanik, sallallahu 'alejhi ve sellem, nakon što ga je Aiša, radijallahu 'anha, upitala: „Da li ti je ikada došao trenutak teži od onog poslije bitke na Uhudu?", rekao je: "Da.", pa joj je spomenuo priču vezanu za njegov odlazak u Taif. Kada je Poslanik pozvao Kurejšije u Mekki, i kada su ga odbili, on je otišao u Taif kako bi im dostavio Allahov govor. Pozvao je Taifljane, ali oni su se još bezumnije ponijeli od Mekkelija, gađali su ga kamenjem tako da su mu pete prokvarile. Tada se obratio lbn Abdu Jalilu b. Abdu-Kulalu, jednom od uglednika Taifa iz Sekifa, pa nije prihvatio ono što je htio. Otišao je veoma potišten, i nije se osvijestio sve dok nije došao u Karn Se'alib. Tada je podigao glavu i ugledao kako mu oblak pravi hlad. Pogledao ga je bolje, a ono u njemu Džibril, koji mu reče: "Allah ti je poslao meleka (koji je zadužen za brda) da mu narediš što god hoćeš u vezi s njima." Potom ga pozva melek brda, nazva mu selam, a zatim reče: "Muhammede, poslao me je moj Gospodar da mi narediš šta želiš. Ako hoćeš, ja ću nad njima poklopiti dva brijega." Međutim, Poslanik, sallallahu 'alejhi ve sellem, zbog svoje blagosti i dalekovidnosti nije pristao na to, jer ako se to desi, oni će biti uništeni, nego je rekao: "Ja se nadam da će Allah dati da od njih nastanu oni koji će samo Allahu ibadet činiti i neće Mu sudruga pripisivati.” To se i desilo, Allah je dao da iz tog naroda koji su bili mušrici i koji su napali Poslanika pojave se oni koji su Ga obožavali.