Od Huzejfe, radijallahu ’anhu, prenosi se da je rekao: "Jedne noći sam klanjao sa Vjerovjesnikom, sallallahu 'alejhi ve sellem, i on je otpočeo učiti suru ’El-Bekara’, pa rekoh (u sebi): ’Učinit će ruku’ nakon sto ajeta!’, pa kad ih je proučio rekoh: ’Klanjat će sa njom jedan rekat!’, pa kad ju je proučio rekoh: ’Nakon nje će na ruku’!’; zatim je otpočeo suru ’En-Nisa’ i proučio je, pa suru ’Ali ’Imran’, i proučio je, učeći tako da je svaki harf pravilno i tečno izgovarao. Kada bi proučio ajet u kom je tesbih izgovorio bi ga, kada bi naišao na dovu učinio bi dovu; kada bi proučio ajet u kom se utječe od šejtana; utjecao bi se od njega. Zatim je učinio ruku’, izgovarajući ’subhane rabbijelazim’, pa je ostao na ruku’u koliko i na kijamu, zatim rekao je ’semi’allahu limen hamideh, zatim je dugo stajao, blizu onoliko koliko je bio na ruku’u, zatim je sedždu učinio govoreći ’subhane rabbijel-ea’la, a sedžda je bila duga skoro koliko i kijam (stajanje)."