إعدادات العرض
„Доброчинство је лепа нарав, а грех је оно што те тишти у гридима и не желиш да људи за то сазнају
„Доброчинство је лепа нарав, а грех је оно што те тишти у гридима и не желиш да људи за то сазнају
Од Ен-Невваса бин Сем'ана Ел-Енсарија, Аллах био задовољан њиме, преноси се да је Аллахов Посланик, нека је Аллахов благослов и мир на њега, рекао: „Доброчинство је лепа нарав, а грех је оно што те тишти у гридима и не желиш да људи за то сазнају.“ Од Вабисе бин Ма'беда, Аллах био задовољан њиме, се преноси: „Дошао сам код Аллаховог Посланика, нека је Аллахов благослов и мир на њега, и он ми рече: ‘Дошао си да питаш о доброчинству и греху?’ Рекао сам: ‘Да.’ Он рече: ‘Слушај своје срце: доброчинство је оно чему душа проналази мир и с чиме се срце слаже; а грех је оно што узрокује немир и нелагоду у прсима, чак и ако ти људи дају дозволу или те саветују другачије.’“
الترجمة
العربية Español አማርኛ English اردو Indonesia বাংলা Français Türkçe Русский Bosanski සිංහල हिन्दी 中文 فارسی Tiếng Việt Tagalog Kurdî Hausa Português മലയാളം తెలుగు Kiswahili தமிழ் ไทย Deutsch پښتو অসমীয়া Shqip Nederlands ગુજરાતી Кыргызча नेपाली Lietuvių دری тоҷикӣ Kinyarwanda Magyar Čeština Moore Malagasy Oromoo ಕನ್ನಡ Wolof Azərbaycan O‘zbek Українська ქართული Македонски ភាសាខ្មែរ ਪੰਜਾਬੀ मराठी Kirundi Kurmancî Bahasa Melayuالشرح
Посланик, нека је Аллахов благослов и мир на њега, поучиo нас je шта је доброчинство, а шта грех. Рекао је да је највеће доброчинство леп однос према Аллаху кроз богобојазност, као и лепо понашање према људима – подношење њиховог узнемиравања, суздржавање од љутње, сусрет са осмехом, љубазан разговор и поступање с крајњом пажњом и љубазношћу. Уз доброчинство, срце и душа човека осећају смиреност. Што се тиче греха, то је оно што изазива немир у души, попут сумњивих ствари. То је оно о чему се двоумиш, немаш унутрашњи мир, и у срцу ти се јавља бојазан да је то грех, те не желиш да други то сазнају, јер је неприкладно у очима честитих људи. Душа по својој природи воли да се људи упознају с њеним добрим делима, а ако се већ стидиш због неких дела, то је знак да у њима нема добра. Ако ти људи дају своје мишљење, не треба га прихватати све док у души постоји знак сумње, јер сама фетва не укида сумњу ако је она исправна, а онај који је даје може дати мишљење без знања. Међутим, ако је фетва дата на основу шеријатског доказа, обавеза је онај ко тражи мишљење да се њему врати, чак и ако му срце није у потпуности мирно.فوائد الحديث
Подстицање на племените особине, јер је лепо понашање једна од највећих врлина доброчинства.
Истина и неистина се не мешају код верника, већ он препознаје истину светлошћу у свом срцу, и одбија неистину, одбацујући је.
Један од знакова греха је немир у срцу и осећај нелагоде, као и непријатност због могућности да људи сазнају за то.
Es-Синди је рекао: „Ово се односи на сумњиве ствари у којима људи не могу јасно одредити једну или другу страну. Међутим, ако постоји јасан доказ из шеријата, нема потребе да се консултује срце и његова спокојност. Оно што је прописано као добро у шеријату је доброчинство, а оно што је забрањено је грех, и ту није потребно тражити савет од срца.“
Овaј хадис се односи на људе са исправном природом (фитром), а не на оне са преокренутим срцима, која не препознају добро и не одбацују зло, осим онога што је у складу са њиховим страстима.
Ет-Тиби је рекао: „Реч ‘добро’ (бирр) у хадису је тумачена на различите начине: на једном месту је тумачена као оно што смирује душу и умирује срце, на другом месту као вера, на трећем као оно што те приближава Богу, а овде као лепо понашање. Лепо понашање се тумачи као подношење увреда, контрола гнева, љубазан израз лица и благе речи. Све ове интерпретације су међусобно блиске по значењу.“