Prenosi se od Enesa ibn Malika, radijallahu anhu, da je jednog petka neki čovjek ušao u džamiju na vrata koja su bila okrenuta prema sudnici (Darul-kada), dok je Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, stajao i držao hutbu. Taj čovjek se okrenu Allahovom Poslaniku, sallallahu alejhi ve sellem, i reče: "Allahov Poslaniče, imanje nam propade i putovati ne možemo, pa moli Allaha da nam dadne kišu!" Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, podiže ruke i izgovori: "Allahu, daj nam kišu! Allahu, daj nam kišu! Allahu, daj nam kišu!" "Allaha mi", kaže Enes, "na nebu nije bilo ni oblaka ni oblačka, a između nas i brda Sel'a nije bilo ni kuće ni dvorišta. Tada se iza Sel’a pojavio oblak poput štita. Kada se našao nasred neba, raširio se, pa stade padati kiša. Tako mi Allaha, šest dana nismo vidjeli sunca!" Sljedeće džume, dok je Allahov Poslanik stajao i držao hutbu, uđe neki čovjek na ista vrata, okrenu se Poslaniku, sallallahu alejhi ve sellem, i reče: "Allahov Poslaniče, stoka nam propada, a putevi se isprekidaše, pa moli Allaha da kišu od nas povuče!" "Allahov Poslanik tada podiže ruke", priča Enes, "i reče: ’Allahu moj, oko nas je spusti, a ne na nas! Allahu moj, na brežuljke, na visoravni, uvale dolina i na rasadnike!’" "I kiša se povuče. Tada smo izašli i šetali po suncu", Enes je zaključio. Šerik prenosi: "Upitao sam Enesa ibn Malika: ’Da li je to bio onaj isti čovjek?’ 'Ne znam' – odgovori Enes."