Од Ебу Хурејре, Аллах био задовољан њиме, се преноси да је изговарао текбир у сваком обавезном и добровољном намазу за време рамазана и ван рамазана. Изговарао би текбир када би хтео ступити у намаз. Изговарао би га када би се сагињао на руку', потом говорио "Семи' Аллаху ли мен хамидех “, а пре него би се спустио на сеџду изговарао би "Раббена ве лекел-хамд“. Када би се спуштао на сеџду, изговарао је "Аллаху екбер “, и када би дизао своју главу са сеџде. Изговарао би текбир када би чинио и другу сеџду, а изговараше га када би дизао своју главу са те сеџде. Изговарао је текбир и када је устајао са седења иза другог реката. Тако је чинио на сваком рекату док не би завршио намаз. Када би завршио с намазом, рекао би: "Тако ми Онога у Чијој је руци моја душа, ја најсличније Веровеснику обављам намаз међу вама. Такав је стварно био његов намаз све док се није растао с овим светом.“